Takács Miklós: Partes inferiores. Tanulmányok a Kárpát-medence déli részének középkori településrégészetéről - Studia ad Archaeologiam Pazmaniensia 22. (Budapest, 2021)
Partes Inferiores. Studije o srednjovekovnoj naseobinskoj arheologiji u južnim delovima Karpatske kotline
Partes Inferiores 425 ogranicenim obimom i kvalitetom dozvoljavaju jedino donosenje zakljucka o tome da su i u juznim delovima Karpatske kotline bili gradeni isti tipovi naseobina, kuca i drugih naseobinskih objekata kao i u ostalim, severnijim delovima ove kotline. U sledecem poglavlju, posvecenom jednom specificnom tipu posuda (glinenim kotlicima), dali smo tipolosku analizu ovakvih posuda nadenih na nalazistima Backe, Banata i Srema, posebno ukazujuci na njihove regionalne svojstvenosti. Tipoloske odlike pojedinih posuda mogu se klasifikovati u vise regionalnih skupina, sto ukazuje na paralelno postojanje vise grupa keramickih radionica koje su izradivale dati tip posude, uz primenu delom razlicitih tipoloskih obrazaca. U sledecih nekoliko poglavlja obraduje se srednjovekovno arhitektonsko naslede juznih delova Karpatske kotline u kontekstu srednjovekovne Ugarske. Kao uvod sluzi rekapitulacija istorijskih dogadaja od XIV do XVI veka, kada se u senci preteceg osmanlijskog osvajanja citava regija - Partes Inferiores u latinskim ispravama - sve vise pretvarala u pogranicje. Izgraden je lanae utvrda, koji se ponegde prostirao i juzno od linije Save i Dunává, na teritoriji onovremenih banovina. Posle pregleda istorijskih dogadaja sledi poglavlje o analizi tvrdava iz perioda XIV-XV1 veka na teritoriji onovremene juzne Ugarske. Na kraju pregleda razlicitih tipova utvrdenja, gde se koristio materijal arhitektonskih i arheloskih analiza datih tipova odbrambenih gradevina, nije se moglo izbeci formulisanje zakljucka o nedovoljnoj gradevinskoj aktivnosti. Narocito ako se uzme u obzir dinamican razvoj opsadne tehnike nakon pocetka koriscenja opsadnih topova, sredinom XV veka. U analizi odbrambene arhitekture u mnogome smo se oslanjali na analizu Marka Popovica o beogradskoj tvrdavi, posto je Beograd (sa madarskim imenom: Nándorfehérvár) bio najvaznija tvrdava u láncú utvrda juzne Ugarske. Na to ukazuje i cinjenica da je uspesna odbrana ove tvrdave godine 1456. pod vodstvom Janosa Hunjadija (Hunyadi János, u srpskim epskim pesmama: Sibinjanin Jankó), kao i Ivana Kapistrana, obezbedilo Ugarskom kraljevstvu daljih sedam decenija postojanja. To jest, omogucilo je, na polju politicke istorije, dóba kralja Matijasa, i dinastije Jagelonaca, a, na kulturnom polju, pojavu renesanse u Ugarskoj, kako u literaturi tako i u arhitekturi. Nakon poglavlja o fortifikaeijama siede poglavlja o sakralnoj arhitekturi srednjovekovne juzne Ugarske. U 13 kratkih poglavlja obradene su erkve, ili - nazalost, u vecini slucajeva - njihove rusevine, koje su u srednjem veku bile izgradene na teritoriji srednjovekovne Ugarske. Sa posebnom paznjom su analizirani ostaci erkava gde su sprovedena i arheoloska istrazivanja, tako je, na primer, analizirana hipoteticna prva erkva manastira u Araci (mad.: Aracs), ostaci benediktinske opatije u Dumbovu (Novi Rakovac, mad.: Dombó), kao i nekadasnja cistercitska opatija Petrovaradin (mad.: Pétervárad). Medu ilustracije knjige uvrstili smo i 3D-rekonstrukeije Vladana Zdravkovica o cistercitskoj opatiji Petrovaradin, koje smo dobili ljubaznoscu Muzeja grada Novog Sada, kao i Agnes Ozer (Ozer Agnes), na cemu im i ovom prilikom zahvaljujemo. Medu poglavlja je uvrstena i baza podataka o srpskim pravoslavnim erkvama i manastirima juznog dela Karpatske kotline, jer ove erkve od polovine 15. veka predstavljaju vredan deo arhitektonskog nasleda analiziranog regiona. U sledecem poglavlju dat je pregled srednjovekovnih arheoloskih i arhitektonskih spomenika regiona Novog Sada, tj. dela jugoistocne Backe i severoistocnog Srema. ízbor öve geografske regije moze se podupreti cinjenicom da se srednjovekvno arheolosko i arhitektonsko naslede danasnjeg Novog Sada i njenog atara ne sastoji samo od petrovaradinske cistercitske opatije nego i od bogatog fonda nalaza raznih iskopavanja, vodenih u ovoj geografskoj mikroregiji. U knjizi je republikovana fotografija kamenog spomenika: zenske glave, sa verovatnim datovanjem u XIII vek, nadene u 1940-im godinama, na Klisi, blizu zeleznicke stanice „Rimski sancevi”. Nadalje, regija danasnjeg Novog Sada moze posluziti i kao pozitívan primer za svrsishodnost analize vojnih karata iz XVII i XVIII veka u cilju pronalazenja elemenata srednjovekovne mikrotopografije. Na osnovu jedne karte bitke kod Petrovaradina, iz 1718. godine, koju je isertao Cirijak Bledner (Cyriak Blödner), mogu se sakupiti vredni podaci o dva mala naselja u okolini srednjovekovnog Petrovaradina: o Kamancu (to jest o srednjovekovnoj preteci Sremske Kamenice) i o Karomu (to jest o srednjovekovnoj preteci Sremskih Karlovaca). U oba slucaja mogle su se na osnovu pomenute vojne karte utvrditi topografske karakté-